ЕЛЕМ, „ЂЕЛЕМ, ЂЕЛЕМ“

Дјеца су дефинитивно најдосаднија створења на кугли земаљској. И мања и већа. Све док не одрасту и постану људи, али сад се не бих кладио да знам кад нестају те границе. Стално им нешто није јасно, стално запиткују и траже некаква обајашњења, а најгоре ми је кад питају нешто просто, што сав норамалан свијет зна, а ја почнем да муцам и схватим како просто немам начина да им приближим оно за шта ме питају.

Дуња, ћерка мог доброг пријатеља Младена, која приводи крају овдашњу средњу школу, пита ме зашто је Хитлер убијао уз Јевреје и Цигане и ко су уопште Цигани.

Ја то одавно пишем великим словом као и кад су порасли до њега и постали Роми, а за мене били и остали исти.

Не чуди ме што дјеца овдје, у Аустралији, уче о Другом свјетском рату на крају средње школе јер они нису имали силне офанзиве у прошлости, нису имали радничке батаљоне, смрзавања на Игману, нису имали домаће издајнике, ни највећег сина народа и народности, нису носили пионирске мараме и изводили слетове, али ми ипак није јасно како већина њих зна за Сребреницу, а не зна за Аушвиц и Матхаузен, да не помињем Јасеновац.

Кажем Дуњи да је Хитлер Цигане сматрао људима ниже расе који нису достојни да живе и да их је зато прогањао и убијао.

А како то да су живјели свугдје у Европи, пита она.

Зато што су стално у покрету, негдје иду, траже своју срећу и никад је не налазе.

Чиме су се бавили?

Ничим конкретно. Они су свирали на свадбама, поправљали кишобране, чистили ципеле, скупљали перје и гвожђе, навијали за „Звезду“, гледали у длан, продавали метле, ничим конкретно, рано се жене, рано добивају децу и рано умиру.

И шта сам још могао да јој кажем?

Не зна ко је Кармен, није читала Лоркине пјесме, није гледала Кустуричине фимове, није слушала трубаче, не памти Бекима Фехмиуа као Бору Белог, једино је чула за ријеч „џипси“ и не дотиче је прича о циганском духу мрака и смрти, Чохано, којег се боје и мали и велики Цигани, а који се једино свјетлости плаши.

Они носе голему тугу у себи, драга моја Дуња.

Одакле им та туга?

Шта ја знам, носе је с кољена на кољено, од памтивијека, откад су постали.

А гдје им је главна држава?

Немају је, нису је никад ни имали. Њима је држава гдје стигну, гдје се задесе у кратком животу.

Па какве везе имају с Јеврејима ?

Никакве, осим проклетства.

Јесу ли они као Абориџини?

Ма, јок. Једино што су поприлично тамнопути и што су несретни и једни и други.

Данима сам размишљао шта да јој причам о Циганима и нисам налазио ништа посебно чиме би задовољио њену знатижељу.

Мој покојни тетак Стевица је живио у Ковиљу код Новог Сада, познатом по томе што се тамо родио Лаза Костић, што имају чувени манастир и што је постојала крај Дунавца кафана „Крај света“ гдје су одувијек свирале најбоље циганске банде.

Тетак је био надалеко чувени хармоникаш и весељак који никада није пио, а за живот је, након неколико година избивања у Њемачкој, зарађивао големим камионом „МАН“ с приколицом. Крстарио је бившом Југом, превозио бостан, цигле и балване и све рјеђе својим сељанима пружао задовољство да га слушају како „једе“ дугметару.

Цигани из Ковиља су имали своје куће уз Дунавац, али су више од пола године избивали из њих. Продавали су перје и маглу, калајисали посуђе, скупљали старо жељезо, прорицали судбину другима, у ходу се женили, рађали и умирали.

Миле, главни церибаша, дошао до мог тетка почетком осамдесетих прошлог вијека да га пита да буде вјенчани кум његовом Банету.

Не тражи поклон, никакве паре, само да кумује и свира на свадби, а циганске свадбе у Ковиљу су трајале по три дана.

Пристао мој тетак и људски одрадио посао –хармоником.

Ускоро се то кумство умало није завршило разводом брака по Стевицу.

Након неких мјесец дана стигло петнаестак нових кумова, пошто бјеше бројна породица, с даровима код тетка и тетке без најаве.

Пило се, јело се, снашло се, тетак пребирао дугмад, кумови припомагали уз ћемане, пала ноћ, а они хтјели да преспавају да их Чохано негдје у мраку не сачека.

Кад је сутрадан моја тетка, Госпава, почела да пере сву постељину коју је имала у кући и озбиљно запријетила разводом брака, ако се овакве посјете понове, ни тетку није било драго што се упустио у необично кумство.

Неку годину касније, заспао мој тетак у невакат за воланом на прелазу преко пруге код Зенице.

Таман поставили свијетлеће сигнале умјесто старих рампи, а ни једно ни друго не би зауставило преуморног Стевицу. Ударио у „Олимпик“, избацио локомотиву из шина, а он прошао тек са неколико огреботина иако није ни знао шта се десило.

Адвокат га, уз голему цијену, привремено спасио затвора.

Требало да плати грдну одштету „Југословенским жељезницама“, остао без свог „МАН-а“ и без посла. Штета и дугови се мјерили у њемачким маркама с пет нула.

Вадио тетак оно што је остало испод душека, обилазио најближу родбину и пријатеље и скупио десетину потребног новца.

Разочаран, сломљен и и изгубљен, отишао на „Крај света“ и почео да пије. Три дана није излазио из кафане, село само о том причало, а онда је дошао Миле с Банетом.

Питали кума како да помогну, Стевица им рекао да му се придруже у пићу јер помоћи нема пошто је голема свота у питању.

Колико куме?

Око 100.000 марака.

И то проблем,куме, вели Миле. Не срамоти се пред светом, имаш ти кума.

Одвео га до оног што Цигани називају кућа и за пола сата у двије јастучнице донио онолико колико је Стевица дуговао.

Кад вратиш, куме. Кад будеш могао.

Не зна Дуња за Стевицу. Ни за Милета ни Банета. Не зна Цигане.

Боже, гдје дођох. У земљу гдје нема Цигана.

Малику Таировском сам био десетар у касарни Цеље 1981. године.

Сви су му се смијали на вјежбама, траљаво је то чинио, бојао се пушке као духа Чохано, избјегавао да иде на стражу, али је зато пјевао „Ђелем, Ђелем.“ И на војничким приредбама и по кафанама кад смо у град излазили и припитом десетару на увце.

Једини ми је писао три године након војске и данас жалим што се никад нисам одазвао да га посјетим у његовом насељу у Скопљу.

Славче из Лесковца ми је причао како су тамошњи Цигани имали свој фудбалски клуб „Гром“ у опшинској лиги и редовно долазили на утакмице у околини на којима су губили двоцифреним резултатом.

Пратила би их читава черга са десетак коњских запрега, музиком и пјеванијом, без обзира што су служили као канта за набијање другим клубовима.

Била недеља, „Гром“ изгубио још једну утакмицу, почела киша и невријеме, а они весели као што су и дошли, кренули у ноћ и на нову дестинацију.

Проклизала прва кола с мршавом кобилом на низбрдици, а капитен узвикнуо : „Лакше, бре, Мико, изгибосмо ко „Манчестер Јунајтед“.

Шефке, који се улогорио са својима уз ријеку Босну, близу гарнизона Рајловац, имао је предњи златни зуб и сестру Хатиџе која је са шеснаест година имала ћерку и огромне груди које је једва прикривала кошуљом и великом шареном марамом циганском.

Имали смо некако исто година као Хатиџе, а за Шефкета смо скупљали све што су од било које врсте метала родитељи држали око куће, чак и оно што је још увијек било у употребном стању.

Шефкет је скупљао гвожђе, а Хатиџе продавала метле. Покуповали смо бар пола њеног терета, а ни сами себи ни за живу главу не би признали шта смо прижељкивали за узврат.

Онда је Шефкет, једне ноћи, крај ватре на којој смо пекли кромпир и младе кукурузе, рекао да сутра одлазе, а да Хатиџе, кад јој не иде посао, пристане на цијену од једне метле. А ја четири већ био купио.

И шта сам од свега овога могао Дуњи да испричам?

Ништа не би разумјела, нарочито последње које бих свакако прећутао.

Недавно сам с пријатељима нешто прослављао под мојим кровом. Жена је пустила „Ђелем, ђелем“, сви прихаватили из свег гласа, а  ја опонашао Бору Белог како рукама млати по сломљеним чашама.

Иза мене је стајала Дуња и озбиљно пратила шта се дешава.

Ово је много тужна пјесма, рекла је.

То си разумјела, најпознатија циганска.

Је ли настала прије или послије година кад их је Хитлер убијао?

Нисам баш сигуран. Мислим да су то пјевали и прије и послије. Они увијк пјевају, ако их још има.

Драган Тепавчевић

Фото: Издавачки завод „Југославија“ /архив/ – „6 циганских песама из филма „Скупљачи перја““