Ускоро „Приче великог љета“ Ранка Рисојевића у издању Завода!

Збирком приповједака „Приче великог љета“ Ранко Рисојевић доноси још једну колоритну, динамичну и емотивну слику приповједачког мозаика српске Крајине у маниру великих српских приповједача Петра Кочића и Бранка Ћопића. Родна Костајница и село Календери васкрсавају пред очима и у свијести најмлађих читалаца као успомена на завичај свакога од њих, а и свакога од нас, који смо још увијек сачували дијете у себи. У рајским пејзажима покрај ријеке Уне, још је могуће у причама срести необичне људе готово заборављених занимања у чудесним радионицама, каква је Алијина ковачница, за чије тамне дубине нам се чини да крију пролаз у неки тајни свијет. Или макар до исто тако загонетне воденице воденичара Гашпара, који је живописно свједочио окупљеним дјечацима да је видио окупљање вјештица и вилењака у једној глувој јесењој ноћи, од чијих намјера га је спасио бијели лук, прастаро средство против нечастивих сила. У млину је могуће срести зачараног младића претвореног у змију-чуварицу, са које је храброст и доброта дјевојке Милице скинула чини, спојивши их у срећи и љубави до краја живота. Завичај старијег дјечака који се свега и сјећа у овој књизи изњедрио је и просјака слијепца, уз то гуслара, који као да је изишао из Вукове пјесмарице и дошао ту код нас, у Костајницу, да нам одгусла пјесму о Марку Краљевићу, али и да приповиједа о јунацима новог времена, као што су дјечакови отац и стриц, оба погинула у Другом свјетском рату.

У Рисојевићевим „Причама великог љета“ срешћете и једног чудесног рибара, старца Кема, који се борио са великом штуком и био пука сиротиња, али све што је имао, било је јединствено: имао је припитомљеног гаврана који је говорио и стражарио на разгранатој дуњи да нико не уђе непозван у двориште; мачку која се није плашила пса, већ је пас бјежао од ње; могао је говорити кроз трбух и уловити сваку рибу. Научићете шта је то фијакер по коме се мјери вријеме ноћу, како се будан сања о летењу или како жеља може бити испуњена ако се снажно и стално жели. Неком је то бицикл, као дјечаку Мирку, а некоме нека друга срећа. Желећи бицикл, да научи да га вози, пентрајући се на дрво обилазећи и хранећи птиће у гнијезду, растао је и побјеђивао живот, а да није примијетио како је брзо прошло дјетињство и како је постао човјек – добар човјек.

Читајући „Приче великог љета“ схватићете како прича и причање чувају старе свјетове, времена и људе од заборава. Научићете како да и сами памтите и памћењем продужавате живот својим бакама и дједовима; наставите дружења са давнашњим другарима, понеким симпатијама, а понајвише како да сачувате дијете у себи које заувијек чини живот љепшим и подношљивијим својим посебним погледом на свијет и како се постаје племенит човјек.

Проф. др Жељка Панџић

извор: ЗУНСРС