„Пјевач“ Драгана Тепавчевића из угла проф. др Жељке Пржуљ
Ускоро нови роман Драгана Тепавчевића у издању Завода за уџбенике и наставна средства!
Рукописом Пјевач Драган Тепавчевић нам представља своје пето романескно остварење након романа Кома у 26 слика (2010), Град за незбринуту дјецу (2015), Зна ли ко енглески (2020) и К’о гром (2021), потврђујући још једном да се ради о писцу изузетног квалитета и значаја. Чињеница да пише и објављује на српском језику, иако већ деценијама живи и ради у Аустралији, говори у прилог његовој свијести о националном идентитету. То га, уз поријекло, одређује као писца двоструке књижевноисторијске и књижевнопоетичке вриједности – као писца корпуса књижевности Републике Српске и српске књижевности у емиграцији. Оба елемента итекако утичу на канон српске књижевности у цјелини и намећу потребу акрибичног и систематског проучавања Тепавчевићеве поетике у том контексту.
Роман Пјевач представља тематско-мотивску синтезу досадашњих доминантних тема Тепавчевићевих романа, при чему први, Кому у 26 слика, сматрамо извориштем и почелом свега. Исприповиједан на два наративна нивоа који се преплићу укрштајући прошлост и садашњост, обједињујући у једном лику и јунака и приповједача, везује почетак са крајем, мир и рат, љубав и мржњу, отаџбину и дијаспору, човјека са судбином од које се не може побјећи ни на крај свијета, као што се не може побјећи ни од самога себе.
Двадесет не толико обимних поглавља Пјевача, жанровски је могуће окарактерисати као развојни и роман о одрастању, а феноменолошки као комплексну културолошку и историјску студију засновану на примјерима „обичних“ живота појединаца. Животном причом пјевача Славољуба, Тепавчевић актуализује и кључне друштвене, идеолошке и историјске моменте посљедњих деценија двадесетог вијека на простору бивше Југославије, конкретно на простору Сарајева, које, у том смислу, функционише као град-узорак. Са временске дистанце од двадесет година, техником сказа, Славољуб проговара о своме дјетињству и одрастању у вољеном граду; огромној жељи да постане пјевач, најбољем пријатељу хармоникашу Сабрији и „дјевичанској“ Азри – дјевојци ријетке љепоте, која је опчињавала све око себе. Осамдесете године, које представљају најљепшу младост и најбољи дио живота главног лика, уједно су и најљепше године града уз који је стасавао. С тим у вези, карактеришући јунака, истовремено карактерише и само Сарајево, истичући све његове особености (локације, људе и догађаје) тога времена. У слици предратног Сарајева наравно да су своје мјесто нашли култни хотели, ресторани и кафане: „Европа“, „Бристол“, „Holiday Inn“ „Кварнер“,“Естрада“, „ЦДА“; личности попут Даворина Поповића или догађаји као што су то Олимпијске игре. Идилични хронотоп града наглашен управо том сликом зимске бајке кварила је „нека злокобна тишина након што је Самаран изговорио: ‘Довиђења драго Сарајево’“ (25), најављујући једно потпуно друкчије вријеме, непријатељско по човјека, чији је парадокс постојања видљив и у Тепавчевићевим реченицама о томе: „На дан ослобођења града у једном рату кренуо је други. Шестог априла.“ (53)
Мотив рата и положаја човјека у околностима које буде демонску енергију у оним најгорим, а ломе чак и оне најбоље, Тепавчевић доноси из перспективе бившег ратног заробљеника. И након свих искушења која је доживио и преживио у том периоду, Славољуб је човјек који никога не мрзи и не дијели дијели људе по вјери и нацији, што потврђује да је Тепавчевићева проза доминантно антиратна. Његови ратни наративи, и у овоме, и у другим романима, првенствено су приче о индивидуалним људским судбинама, које су се нашле у судару са историјом без могућности истинске побједе, јер се трауме и ожиљци носе до смрти. Поетичку инвентивност и мајсторство приповиједања писца уочавамо нарочито у оном сегменту у коме рату и смрти супротставља моћ умјетности симболички назначену пјесмом и пјевањем.
Други наративни ток који представља садашњи тренутак и тренутак настанка исповијести лика и самог романа, у историјском, али и поетичком смислу, реактивира мотив сеоба – Славољуб се одселио у Аустралију због ратног бесмисла који на балканском подручју изнова и у свакој генерацији гута своје жртве. Да је Аустралија далеко од појма обећане и рајске земље за све сапатнике сличне њему, главни лик нам, илуструје збијајући шалу на рачун властитог живота. Заклоњен маском шаљивџије, он заправо открива тешкоће и проблеме које собом носи живот у емиграцији. Од језичке баријере, која је и прва у дугом низу „техничких“ потешкоћа које успоравају адаптацију и започињање новог сегмента живота, преко климатског до културолошког шока, стања које Славољуб преставља скоро као трајно, највећи парадокс је у томе што постоји могућности да се животи дојучерашњих непријатеља, који су се гледали преко нишана и због којих су, и једни и други ту у земљи кенгура и коала, поново преплету.
Захваљујући језгровитости и живости језика, техници којом се постиже ефекат илузије усменог приповиједања, не можемо се отети утиску сродности Тепавчевићевог Славољуба и Ћопићевог Пепа Бандића, јер обојица „смијехом кроз сузе“ свједоче своје ново страдање у осмој офанзиви. Управо у том сегменту стила и израза гдје писац постиже комичне ефекте преламајући их кроз спектар ироније и меланхолије, сматрамо да показује један од врхунаца своје поетичке суверености и умјетничке маестралности.
извор: Јавност/Завод за уџбенике
