О књизи Неде Гаврић: Какав принц, таква и бајка
Књига Неде Гаврић Какав принц, таква и бајка (АСоглас, Зворник 2023) у рукопису је освојила трећу награду у категорији најбоље збирке прича на 6. Дринским књижевним сусретима. Неда Гаврић је јавности позната као пјесникиња и новинарка, ова збирка прича је њен први искорак у прозу. Књига је подијељена у двије цјелине: Снежана и седам кора и Три слоја душе.
Први дио књиге се отвара турбулентним путовањем кроз емоције, уводни текст почиње једном речју: Рез. Та страшна ријеч застаје у грлу и ми путујемо кроз тридесетак прозних записа, који кроз слике и сјећања тумаче пустош која остаје после реза на разне начине. Огољавање срца и душе у трагању за одговорима, шта се деси па да од почетног усхита и љубави за сва времена, стигнемо до изненадног краја наше љубавне приче. Већ сам наслов збирке иронијски алудира да нешто није било добро одабрано или постављено како треба у тој бајци. Можда је довољно било изабрати принца који не вјерује у љубав за сва времена. Имамо Сњежану, класичну хероину, наивну и чисту, која мора појести онај хљеб са седам кора у настојању да оживи своју бајку. У стварности је тешко досегнути магичне ријечи и били су сретни до краја живота . Њено срце је црна кутија која упија податке о катастрофи која се дешава, она каже: Чим је угледао отворен прозор, одлетео је са оним истим крилима која му је баш она поклонила. (Бол умотан као поклон).
Стил писања је поетичан у првом дијелу књиге, записи подсјећају на поетску прозу, што није необично с обзиром да је ауторка до сада објављивала пјесничке збирке, реченице се мјестимично чак и римују: Много је важно када је срце снажно да буде уверено, у највећој боли да га Небо воли. (Испод леда); или други примјер: Претворила сам сузе у смех и у своју срећу, твој грех. (Јудин пољубац). Тај осјетно присутан биљег пјесникиње још једном се преиспитује у причи Глазуре гдје анализира пјеснички позив питајући: Ти не знаш како је проклето песник бити?!; и објашњавајући: Мислиш, ја седнем и напишем то што ме боли па та моја бол прерасте у песму, после у књигу и да живот онда тече даље. Пјесникиња тумачи свој небески позив као тежак печат којим је обиљежена.
Као што видимо први дио књиге се одвија углавном у унутрашњем свијету женског бића. Разочарење због изгубљене љубављи, жаљење за временом протраћеним на погрешну особу, затим лично преиспитивање сопствених заблуда, све што сам наслов Какав принц, таква и бајка јасно сугерише. Свима нам је познато да се ова врста тематике у женском писму претјерано експлоатише, што намеће питање да ли је нешто ново Неда Гаврић понудила кроз ове записе. Примјећује се једна дубља мисаона запитаност над овим процесом који се често понавља у животу жена, затим ту је добродушност и чистота душе којом протагонисткиња осваја читаоца. Имамо прилику да упознамо једну ангелолику јунакињу, а разоткрићу вам тајну да упознајете праву ауторкину природу.
Други дио књиге насловљен као Три слоја душе крије неколико дојмљивих приповједачких бисера, чему доприноси судар са стварним свијетом и ликовима. Аутентичне људске судбине, новинарски препознате као добре приче, искориштене су као подлога за те приче. Пред нама се готово у форми интервјуа исповједају стварни ликови, обични припрости људи са необичним причама, који су прошли велике борбе, имали чудне промашаје, красе их изнимни свјетоназори или су постигли задивљујуће побједе. Рећи ћемо неколико ријечи о најуспјелијим причама.
Змијански в(р)ез је без сумње најоригиналнија прича у цијелој књизи. Прича о томе како два камена потпуно мијењају токове људских судбина, запнеш за камен и нађеш своју срећу, запне неко други за камен и твоја срећа је заувијек изгубљена. Дјевојка Љубица, навикнута на сиромаштво и живот са мајком уз тешке сеоске послове, креће са другарицама на сеоски збор у нади да ће упознати свог будућег мужа. Задивљена вашаром, рингишпилом и музиком, саплете се о камен и падне пред ноге стаситом Стојану. Тако се роди љубав и обећање. Но док су следећег дана просци хитали ка Љубициној удаљеној кући, Стојанова сестра о камен поломи штиклу те сврате у оближњу богату кућу да се презује. Ту им отвори друга дјевојка и прича скрене у потпуно другом правцу. Прича се завршава закључком: Стојан се још два пута женио, а Љубица никада није обукла вјенчаницу. Да није било камена, оног за који је она запела, никад не би срела Стојана. Да није било камена за који је запела Рада, Стојан би се њоме оженио.
Хлеб или крст? Бирам крст! Старац Константин који је доживио тешку саобраћајну несрећу из које је изашао као инвалид, без једне руке, пола тјемена ис а бројним последицама. Док је био у коми љекари су се борили за његов живот, а он се са ђаволом борио за спас своје душе. Књижевност нуди изобиље примјера на тему ђаволских понуда, то је она неправедна размјена у којиј се добија: новац, злато, здравље и изобиље у замјену за душу. Главни јунак мора да бира, уз напомену да ће ако остане уз Бога, остати богаљ који зависи од других. Тешко искушење, па ипак за њега превладиво. Но ђаво не одустаје лако, тражи од њега душе ближњих у замјену, а цијена расте. Но моћни старац одолијева понудама нечастивог и бира да остане богаљ окружен Божијом љубављу и бригом својих вољених.
Златан зуб је идилично дјетиње сјећање на старог кума и славу код дједа и бабе у сеоском амбијенту. Идеализовани дјелићи ишчезлих времена у којима су се вредновали поштовање, част, људска блискост и емоција. Причу завршава поентом како сада у зрелом добу више не проналази: Ни златних зуба, ни златне душе ни златног доба. Тек понеко, тек понекад.
Сестре по сузама разоткрива спознаје до којих долазе двије сломљене и разочаране жене док плачу и исповједају своју тугу једна другој. Једна од њих каже: Док су нас лагали они који су нас повредили ми смо им прећутале да осећамо ту лаж. Прећутале дас мо мислиле да имамо моћ то променити. И да смо у њима волеле идеју о њима никако њих онакве какви јесу. Цело ово време мислиле смо о томе да ли смо срећне поред њих, никад и никако да ли су они срећни поред нас. Ово психолошко преиспитивање партнерских односа доводи до конструктивних закључака да заправо привлачимо партнере оног нивоа на којем смо и саме те препознају кључно питање на који ниво искрености су спремне? Искреног партнера који се огољава пред нама проналазимо тек кад смо и саме спремне на тај чин. Отворено изражавање аутентичних жеља, увијек је добар пут.
Преостала већина прича, испричаних у првом лицу, се баве хришћанским ставовима и вјером у Бога, то снажно обиљежава цијелу збирку и јасно се разазнаје да је кључ који повезује актере, и који је утицао на одабир тема. Стил писања алудира на текстове духовних отаца, што даје причама архаичан тон и инсистирање на добронамјерности, вјери и духовној поуци. Поруке и поенте су истакнуте, ауторкин манир је да их предочава насловима и поднасловиме, тако у другом дијелу имамо следеће: Кад све крене низбрдо, ти крени узбрдо; И пијун и краљ, после игре, иду у исту кутију; Пре свега, буди човек. И после буди човек; Чим осетиш да се давиш, пливај!; Није мрак него су ти очи затворене; Самоћа је подвиг; Смркнуо си, али Господ раздани…
