Десет наслова у игри: Ужи избор за НИН-ову награду за роман године

На састанку одржаном 5. јануара, жири, у саставу Александар Јерков (председник), Адријана Марчетић, Тамара Митровић, Владимир Гвозден и Младен Весковић, у ужи избор одабрао је десет наслова – објављено је из НИН-а.

Наводимо их по редоследу пристизања у редакцију и уз по коју реч о књизи која их прати готово од појављивања међу читаоцима.

Романи у ужем избору

1. “Пет дебелих песника” – Предраг Ђурић „Раштан издаваштво“

2. “Котао“ – Јовица Аћин „Лагуна“

3. “Дуж оштрог ножа лети птица”  – Тања Ступар Трифуновић „Лагуна“

4. “Лутам сад мртав светом” – Боривој Герзић „Ренде Боокс“, Београд

5. “Пуцањ у празно” – Владислав Бајац „Геопоетика издаваштво“

6. “Празне куће” – Данка Ивановић „Партизанска књига“

7. “НГДЛ” Маринко Арсић Ивков, Нишки културни центар

8. “Лимени лијес за Заимовић Зејну” – Мухарем Баздуљ „Космос“, Београд

9. “Песак пјескаре” – Миленко Бодирогић „Орфелин издаваштво“, Нови Сад

10. “Палата” – Горан Петровић „Лагуна“

„Пет дебелих песника“ – Предраг Ђурић

„Река је вода и река је снага, река је живот, а понекад смрт, река је мајка и река је сестра, река је пут, а некоме циљ; на реци се живи, од реке се живи, са реком се живи, а неко у њој и на њој; река се моли, исто тако и проклиње, реке се бојим и кад је волим, река је лимес, река је брана…“, исписано је у првим редовима романа „Пет дебелих песника“ Предрага Ђурића („Раштан издаваштво“).

Зналци напомињу да је омаж испуштеној генерацији младих с краја XX века, али и књига о Војводини, о вековима растураним крхотинама тог посебног и непоновљивог културног простора, њеним дубоким слојевима и браздама који се данас једва назиру, као боре за које се верује да су одувек на лицу. Наводе да Ђурић кроз своје јунаке портретише типове карактера који су створили садашње друштво лишено солидарности и емпатије – охоле, сурове, похотне, завидне, лење и инертне, јалове идеалисте и бескрупулозне људе. Односно, као да су актери ове приче решили да искористе свет у ком правила не важе, у ком нема граница ни ограничења и провере још колико ћемо их посматрати са стране, окрећући главу или слежући раменима.

„Котао“ – Јовица Аћин

“Свака велика обала као да има своје време а које није време копна, али ни време које год воде или мора. Ко год је довољно дуго шетао обалама, напослетку уме да препознаје временски теснац који своју силину напросто отима из чврстих загрљаја две моћне силе које су је саздале и притиснуле“, написано је на последњим страницама романа “Котао” Јовице Аћина (“Лагуна”) са поднасловом „Оперета о чудима са несхваћеним путником“, а који обележава, како се истиче, чињеница да потрага за истином о другима увек води ка откривању истине о оном који трага.

Слови за интригантан, заносан психотрилер у коме заводљиво изношење података и прича која слави живот и љубав доживљавају врхунац у шокантном обрту.

У средишту приче је, између осталог, Италијан Гамберо Роси, који сада живи у Србији. Некада је помно истраживао живот великог Фридриха Ничеа, нарочито његов кратки и загонетни одлазак у Месину на Сицилији. Гамберо ће притом упознати и своју будућу супругу, која је скупљала податке о Сервантесу. Међутим, како се чињенице буду накупљале, тако ће се појавити трагови који воде до злочина…

А писац на страницама “Котла” бележи и: ”Шта вреди истина која не пружа задовољство? Ионако ће међу људима склоност ка истини опадати сразмерно нестајању задовољстава која би истина могла да нам понуди… Страст мора бити и наша одбрана од знања које нас хлади. Отуда наши потези морају потећи из маште, не из рачунице.”

„Дуж оштрог ножа лети птица“ – Тања Ступар Трифуновић

“Превише је тихо и вријеме пролази споро, ноћу по селу ходају авети и виле, можеш наићи на нешто на што не треба, нешто од других свјетова, и онда послије ходаш туђ, одсутан и зачаран, то може да ти се деси ако ниси опрезан. Ходати кроз село је као ходати уназад у времену, непрестано се отварају рупе прошлог у које је лако упасти”, написано је на издисају првог поглавља романа “Дуж оштрог ножа лети птица” Тање Ступар Трифуновић (“Лагуна”).

Зналци напомињу да је узбудљиво кад песникиња напише роман, а НИН-ов лауреат Стево Грабовац каже: ”Могло би се рећи да је ово роман о одрастању у временима која су погодна за све осим за одрастање. О женама које су пребрзо сазреле, суочавајући се са својим страховима и судбинама. Ту је и војска, чудна и црна, али ту је и море, заводљиво увијек онако како зна да буде. Ту су и прве несигурне љубави, ту су и прва искушења и први терети женскости, наметнути у дивљим и подмуклим етапама времена у којима мушкарци пишу историју. А ова непозната и невидљива историја, важнија од оне коју ћемо учити касније у школским клупама, исписана је искрено и чисто, увјерљиво и потресно, баш онако какав и сам живот јесте.“

„Лутам сад мртав светом“ – Боривоје Герзић

“Али неко дугме постоји, неки навој, механизам, тамо где је све започело, то с људима и њиховим судбинама, а да није материца. Или не. Претпоставимо да постоји. Навој, не материца. Божанска материца. Нешто слично, несазнатљиво а постојано. Да нам помути ово мало памети”, исписано је при дну прве странице романа ’Лутам сад мртав светом’ Боривоја Герзића („Ренде“), чији је поднаслов “Хроника смрти и лудости“.

А Милена Марковић, лауреат НИН-ове награде, бележи:”Лутам сад мртав светом један јунак вам пева на вечну радост и вечну муку. Роман помахниталог језика и преливајућег срца, роман крика и тишине, роман о почетку, непочетку, крају, некрају, преплитању, очају и екстази. Роман о смрти и жудњи, бесмислу и небу, без страха и лажи.

Роман преживелог неживелог мушкарца, човека, великог човека који прометејски витла ватром истине и спознаје.

Тај исти се часом преметне у набрекли уд.

Онда он каже, Господе, зашто си ме оставио.

Ето га опет, тужни витез иде ливадом.

Да би постао бог мораш да склопиш очи каже он.

А ја кажем велика ствар је написана, спознајна, смислена, разиграна у меланхолији безданој стрмоглава, мудра до неба, невина. Написао многолики човек писац.”

„Пуцањ у празно“ – Владислав Бајац

“Ко га је када и зашто први пут повукао за језик, питао се, уверен да је од тога све и почело. А заправо, све је кренуло из неспоразума”, прве су две реченице у роману “Пуцањ у празно” Владислава Бајца („Геопоетика“).

Роман слови и за књигу-калеидоскоп, чији се делови у сваком тренутку склапају у другачију целину, творећи мноштво узбудљивих читалачких доживљаја. По речима Зорана Пауновића, саздана је од различитих књижевних жанрова: аутобиографија и приповедна проза, поезија и историографска метафикција, путопис и есеј, као и многи други облици књижевног израза, а сви скупа творе чврсту романескну форму. “Повест о сасвим личним недоумицама и спознајама, сумњама и епифанијама приповедача и главног јунака В.-а истовремено је и монументална слика суморног одумирања двадесетог века, у којој бројне незнане, полупознате и славне ликове повезује херојско настојање да у свету обасјаном варљивим светлом медијских рефлектора пронађу и сачувају трачак оне праве светлости, унутрашње. Прича је то и о последњој деценији у којој смо још могли да верујемо да је Њујорк предграђе Београда, о крхким идеалима и моћним заблудама, о дугом путовању у историјска беспућа из којих можда и нема излаза”, бележи Пауновић.

„Празне куће“ – Данка Ивановић

“На земљи коју сам наслиједила и коза би остала гладна. Судим на основу оних долина које познајем. Много већи је онај дио земље коју сам лијена и да тражим на сајту ‘Управе за некретнине’. Неко је ту исту земљу платио својом кичмом, поквареним зубима вађеним на живо, можданим ударима усред бијела дана, хернијама од којих се умирало, јер се од стида није ишло код доктора. Сад тамо од драча, вукова, лисица, међеда, јама и вртача, не могу ни да дођем. Бојим се свога ‘лада`”, написала је Данка Ивановић у свом првенцу, роману “Празне куће” (“Партизанска књига”).

Упућени истичу да је хипермодернистички, написан с пуно језичког мајсторства и интертекстуалног богатства, при чему није ни заморан, ни херметичан, већ се, прожет хумором, чита са лакоћом. Наслов, како се напомиње, симболизује много тога – одјек прошлих времена, жена, мајки и бака, које су носиле бреме живота и градиле мале тренутке среће унутар мушко-женске парадигме, често у сјенама. Роман, веле, даје глас управо тој тишини и празнини, испуњавајући је емотивним нијансама, интроспекцијама и сликама живота које остављају снажан утисак.

„НГДЛ“ – Маринко Арсић Ивков

“А од свих људи које сам упознао на окупираним и ослобођеним територијама, најчешће се сетим Емила. Откако је ‘тамићем’ истовремено довезао и мој леш и мене живог, више га нисам видео. Да ли се определио за једну од своје две професије, или је пронашао трећу? Рат некима нуди много више него мир“, исписано је пред крај романа “НГДЛ” Маринка Арсић Ивкова (Нишки културни центар), чије прво поглавље носи индикативан назив “Бескрајни плави круг. У њему ништа”.

Слови за провокативан и интроспективан, роман који нас води на путовање кроз суштинске дилеме – да ли смо они који трагају или смо они које прогањају. Савременост је својеврсна позадина необичне приче у којој се границе између спољног света и унутрашњег преиспитивања бришу. „НГДЛ“, како је прибележено, отвара питање идентитета и смисла кроз поетски ритам, подсећајући нас да је понекад довољно загледати се у бескрајно плаво небо како бисмо пронашли одговоре. Додаје се и да је позив на интроспективну потрагу за собом, књига која подсећа да срећа није у исходу потраге, већ у самом процесу тражења.

„Лимени лијес за Заимовић Зејну“ – Мухарем Баздуљ

„Чудо је била та Зеница осамдесетих, из времена мог одрастања. До стотину година раније, буквално само један вијек прије, ми смо били селендра поред твог Травника. Онда дошла Аустрија, направила жељезару и све се промјенило. У праву је чика Маркс, и ту га је лако разумјети, чуо или не чуо за Хегела; рад је створио човјека. Момо Шкуљ је, истина, говорио: ’Рад је створио човјека, а нерад господина’, али и то су биле тек теза и антитеза. Смислени рад је створио господина, то је синтеза, тако ја данас мислим”, написао је Мухарем Баздуљ на десетој страни романа “Лимени лијес за Зеимовић Зејну” („Космос“).

Познаваоци скрећу пажњу да попут прозног калеидоскопа, уз пуно поетске снаге, делује и као наставак реконструкције једног изгубљеног света и додатак каталогу покушаја да се од његових остатака начини каква-таква реплика, те да се макар у фантазији и имагинацији обнови илузија завичаја. У слојевима нарације преплићу се прича о једном животу, тј. једној судбини, једном времену које је у себи сажело толико тога и прошлог и будућег, дубоко разумевање људске природе, историјских превирања, тежње за припадањем, преиспитивање пролазности, настојања да се сачува макар илузија дома чак и кад је све неповратно промењено.

„Песак пјескаре“ – Миленко Бодирогић

“`Чудно је`, казала ми је Емина, али она зна да ово што ми говори није само њено, да је добрим делом посредница, да кроз њу говори Менсур, а кроз Менсура Хајрија. Њих двоје промијенили су је,” написао је Миленко Бодирогић пред крај романа “Песак пјескаре” („Орфелин издаваштво“).

Саша Илић, добитник НИН-ове награде, бележи да се књига може читати и као прича о изгубљеном пријатељству тројице дечака – Менсура, Богдана и самог приповедача – у Граду соли, угља и песка. “У потрази за тим несталим светом нарастају простори плодоносне меланхолије, чије ће меандре приповедач уплести у причу о Југославији између Хусинске буне (1920) и два ратна злочина што ће обележити крај Града какав је некада био, а који је покушавао да пронађе властити, другачији пут, дуго се опирући сиренском зову национâ.”

По његовим речима, “Песак пјескаре” је роман који, као и често у њему помињана слика Исмета Мујезиновића “Аутопортет са споменицом”, говори о ономе што је утицало да велики југословенски сликар смалаксало застане и упозори друштво на странпутице којима је кренуло.

„Палата“ – Горан Петровић

“С пролећа је, међутим, постало јасно да би се у дарованом Београду нешто дало поправити, али је много тога морало да се сасвим рашчисти не би ли се уздигла нова престоница”, написао је Горан Петровић на десетој страни романа “Палата” (“Лагуна”) чији су наднаслов/поднаслов “Роман делта” и “На девет погледа” .

Односно, књигу прати одредница да је то још једна прича, нови „ток“ у “Роману делти” Горана Петровића, универзуму алегоричних приповести чија се радња расплиће од средњег века до дана које сматрамо нашим.

Можда треба напоменути да је Горан Петровић (1961-2024) књигу предао у штампу док је био међу нама, те да је та чињеница, по мишљењу надлежних, кандидује за учешће у избору за НИН-ову награду за роман године. У белешци о књизи се каже:”Шта је претходило изградњи двора деспота Стефана Лазаревића у Београду, ко је био `лутајући протомајстор` Петар, ромејски градитељ палата у Константинопољу, Венецији и Сиракузи, који је с препорукама стигао у деспотову престоницу, како је путовао Медитераном венецијанским галијама и како је текла изградња двора – откриће читалац у новом роману Горана Петровића, који хронолошки претходи роману ‘Иконостас’.”

извор: НИН.рс фото: илустрација НИН/Југослав Влаховић