КАКО СМО ОПРЕТАЛИ КРАСЕ

Заклео бих се да у нашем организму постоји неки скривени календар који не хаје за онај стварни, неки тајни хепек који нас држи везане за поднебља из којих долазимо, неки уграђени фудтајмер,(стара српска ријеч), који управља кад и шта треба да једемо. Како другачије да објасним факат да од новембра почињемо потрагу за квалитетним сувим месом, за сланином и прасићима и да то онда темељито уништавамо на очајно високим температурама жестоког аустралијског љета.

Како вријеме пролази, та навика постаје све израженија, па онда у фебруару након силних преждеравања током Светог српског јануара сами себе питамо : „Шта нам је све то требало“?

Отежалих удова и стомака, с повишеним холестеролом и притиском, кунемо се након поновљеног одласка од доктора да ћемо сљедеће године бити опрезнији.

Креће то некако крајем новембра што ми је и природно јер смо у отаџбини најчешће клали за Дан републике. Ако ћемо право, кад се то клање продужило и на друге мјесеце, распала нам се република.

Почињу гласне приче и преговори кад и како набавити квалитетно прасе за Нову годину, Божић или неку од учесталих слава након најсрећнијег празника па по први пут нисам остао имун на те завјере и сашаптавања.

Признајем да ми је то пало на памет само зато што комшија Ненад који живи преко пута моје куће има ражањ за печење, односно неку направу сачињену од половице металног бурета с неким додацима у које се не разумијем, али који функционишу као „сингерица“ па сви хвале његово печење.

Он још слави Светог Стефана па пече уједно и за Божић и за славу.

Договор је пао у новембру, прасад смо наручили средином децембра, а на Бадњи дан смо устали с циком зоре да би отишли на фарму удаљену тачно 100 км по припремљене прасиће.

Већ је јутарња температура била око + 30Ц, не знам за концентрацију влаге у ваздуху, али памтим да смо по повратку кући били мокри до чарапа од силног знојења и да смо се морали пресвлачити.

Док смо прво оно мање прасе,(моје), набијали на ражањ, окретао сам се као на рингишпилу у страху да не наиђе какав члан или симпатизер Друштва за заштиту животиња. Не зато што би нас пријавио јер такве работе нису забрањене, него што би се човјек од призора у најбољем случају онесвијестио ако се не би трајно шлогирао.

Намјенски набављен ћумур, односно дрвени угаљ, добро се био ужарио, а нас двојица смо по добром старом обичају попили по чашицу домаће ракије за срећан почетак посла.

Окретали смо на смјену, ручно, како правила доброг печења налажу.

Стварно је био непоновљив доживљај. На +30Ц и нешто, крај ужареног угља који је исијавао наоколо у кругу од пет метара, размишљао сам да ли се више циједи масноћа са оног прасета или зној са нас.

Срећа па је комшија био вичан послу па рече да је боље да наставимо да пијемо ракију него пиво јер ћемо се мање знојити.

Зна човјек, није му првина, јануар је, средина љета, Бадњи дан, пече се прасе и сасавим је природно да се ракија пије.

Попили смо још по три-четири и испразнили прву половку па је комшија послао зета Мирослава  да донесе другу флашу.

Мало ми је било сумњиво да ли смо ухватили добар ритам кад ми је Ненад рекао да се једно прасе пече око четири сата. Да је пустио мене самог да то радим, вјерујем да бих га скинуо чим би мало боље поруменило.

А како да знам кад му је вакат кад нигдје нема сата ни уређаја за целзијусе као на рерни.

Онда нам је свратио и другар Никола са сином па смо почашили још по двије-три пипе.

Некако ми је оно прасе почело да се брже окреће па га је било све теже пратити због благе несвјестице.

За промјену сам га мало намазао неком масноћом, (fat free 100%) и повио пилом јер комшија вели да се не ваља ракијом.

Лакнуло ми је кад смо скинули моје и опренули његово красе. Био је то добар пут да смо на пола знака.

„Да ракијемо још по једну“, вели Ненад, „за срећна почетка радње“.

Није само врућина била грдна муша нака. Да не говорим, (и боље ми је) о ракији. Ваљало је на дану строге пости удисати тај мирис и гледати то руменило око буткица. Не знам како нам се спрога тост уплакала с ракијом, али Срби, брате, оштују своје побичаје.

Онда смо пекли ракију још четири сата, дуга, посна, претпрасничка зата.

У међувремену сам хладио да се моје прасе очека и сумануто млатио неким крпама уоколо да омјерам тухе.

Чашили смо ракију у сипе и било нам је свима јасно да ћемо вечерас послати жене да нам донесу црквењак из бадње. Бар да се оне боголе Могу док ми обавимо традиционални посао уобичајеног домаћина.

Мирослав је оном мом ставио јабуку у зубало, али тако да је залко матетурао и откинуо му лијево ухо. Да нисмо повикали на вријеме јом би се ошрсио.

Жене су само свратиле и нису хтјеле да попију ништа. Оне то ваљда постије строже и само се сјећам да су рекле да припазимо како да испрасимо сјече.

Николи се припјевало, а бојао сам се да не затули неку дугу из роднога краја па да нам неко не позове лудницу.

Аустралијанци, кад нас пјеву како чујемо, не зову полицију, него лудару.

Никола ипак развуче једну:

„Нема славе без Велике Петке,

Ни пиштоља, без дуге деветке“.

Не знам што отпјева ову, али срећа да није имао пиштоља јер би сигурно истресао шаржер креко помшије.

Извукосмо некако прасе, опрстисмо се по пекама и отворисмо нову боцу.

Ред је, кажу, да наздравимо кад смо све ваљано и домаћински опослили.

Не знам ко је уопште и кад исјекао месо. Тежала је прасетина у лепсијама, сијале главуше у јабукама, жене се вратиле с бадњацима, а ми смо сједили поред угасле ватре радујући се долазећем празнику и поштено обављеном послу.

`Ајд`, живјели.

Драган Тепавчевић