Данас носимо Наталијину рамонду, цвијет који носи снажну поруку за Србе

Наталијина рамонда – цвијет који се носи на реверу, на Дан када је потписано примирје у Првом свјетском рату, 11. новембра, говори о српском народу, искушењима која је прошао током и послије Првог свјетског рата и о васкрснућу Србије.

Наталијина рамонда позната као „цвијет феникс“ постала је симбол српског страдања у Првом свјетском рату, када је погинула готово трећина укупног становништва, будући да има особину да се када наступи сушни период, притаји и осуши, да би са појавом воде „васкрснула“ и поново озеленела. 

Поновно рађање повезује се са чињеницом да је и Србија успјела да „стане на ноге“, након исцрпне борбе.

Амблем Дана примирја у Србији састоји се од мотива одликовања Албанске споменице с почетка 20. вијека, зелено-црне траке која окружује стилизовани приказ љубичастог цвијета, Наталијине рамонде, који на данашњи дан носимо на реверу са поносом и вјером у снагу народа да се подигне и из најтежих времена.

Наталијина рамонда (Рамонда nathaliae) припада фамилији Геснериацеае, која углавном обухвата биљне врсте распрострањене у тропским и субтропским областима. Наталијина рамонда је висока до 10 центимтара. Тамнозелени и елиптични листови образују розету која лежи на каменитој подлози. На врху стабљике налази се по неколико љубичастих цвјетова. Цвјета у периоду од априла до јуна. Током сушних периода биљка је сасушена, смежурана и браонкасте боје.

Рамонде су реликти терцијера, времена када је клима у Европи била топлија и влажнија. За вријеме леденог доба оне су нашле скровиште у клисурама и кањонима гд‌је их данас најчешће и налазимо. Ове биљке, „живи фосили“, неповољне утицаје спољашне средине у великој мјери преживљавају захваљујући поикилохидричности.

Наиме, када наступе неповољни услови на станишту, као што су недостатак влаге, ниске или високе температуре, долази до успоравања физиолошке активности и биљка улази у тзв. анабиозу, физиолошко стање у коме се њихов метаболизам успорава, а надземни органи дехидрирају. Након што се повољни влажни услови поново успоставе, биљка се постепено опоравља, успоставља нормалну физиолошку активност и озелењава.

Ову јединствену појаву, први је уочио ботаничар Павел Черњавски, који је случајно просуо воду по једном хербарском примјерку Р. nathaliae. Када је сутрадан отворио хербаријум угледао је зелену биљку.

Наталијину рамонду 1882. године, у Јелашничкој клисури надомак Ниша, открио је познати српски љекар и ботаничар, др Сава Петровић. Био је дворски љекар краља Милана Обреновића који је у то вријеме своју функцију обављао из Ниша. Иако је првенствено желио да новооткривеној врсти да име нишка рамонда, одлучује да у част краљице Наталије Обреновић врсти да име Наталијина рамонда.

Наталијина рамонда је трећа и посљедња откривена врста из рода рамодни, послије српске рамонде нађене на Ртњу од стране Јосифа Панчића, и Рамонда myconi, која је ендемит Пиринејског полуострва.

Наталијина рамонда осим у Србији расте и у Македонији, сјеверној Грчкој, Албанији, Црној Гори, на сјеверозападу Бугарске. На високим планинама и то оним које су биле свједок ратне голготе српске војске. 

Налази се по обронцима Ниџе, неприступачним камењарима Албаније, стијенама сјеверне Грчке, врлетним клисурама, на сјеверним, хладним мјестима југоисточне Србије… Тамо гд‌је су остале биљке одавно одустале, она пркосом процвјета.

Наталијина рамонда је ендемо-реликтна врста, у Србији је у групи Законом строго заштићених врста, што значи да је њено сакупљање и нарушавање станишта строго забрањено и кажњиво. Опстанак ове врсте угрожава нарушавање повољних услова на њеном станишту усљед микроклиматских промјена, инфраструктурна урбанизација, изградња брана у клисурама и кањонима, сакупљање јединки у хортикултурне сврхе.

Завод за заштиту природе ради на очувању врсте, па су подручја на којима она расте проглашена за заштићена подручја – Парк природе „Сићевачка клисура“, Специјални резерват природе „Јелашничка клисура“, Специјални резерват природе „Сува планина“, Национални парк „Шар планина“, преноси Ona.rs.

Извор: Независне