{"id":3996,"date":"2024-03-11T11:48:41","date_gmt":"2024-03-11T10:48:41","guid":{"rendered":"https:\/\/javnost.rs\/?p=3996"},"modified":"2024-03-15T13:25:26","modified_gmt":"2024-03-15T12:25:26","slug":"ispovijest-udovice-cuvenog-doktora-laze-punih-29-godina-bili-smo-zajedno-sad-od-uspomena-zivim","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/javnost.rs\/?p=3996","title":{"rendered":"Ispovijest udovice \u010duvenog doktora Laze: Punih 29 godina bili smo zajedno, sad od uspomena \u017eivim"},"content":{"rendered":"\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Molim te, nemoj da ide\u0161 da radi\u0161. Ako ode\u0161, gotovo je. Zna\u0161 kako si pro\u0161ao sa onom upalom plu\u0107a, zna\u0161 \u0161ta \u0107e tek biti s koronom?<\/p>

Ovako je govorila Ana Lazi\u0107 svom pokojnom suprugu, \u010duvenom ratnom hirurgu i dobrovoljcu, dr Miodragu Lazi\u0107u, doktoru Lazi, ali, kako ka\u017ee, „niko \u017eivi nije mogao da ga zaustavi“.<\/p>

– „Moram. Mo\u017ee\u0161 li da me zamisli\u0161 da sedim ku\u0107i, a haos s pacijentima.“ Sad \u0107e \u010detiri godine otkad ga nema. I sve je gore i gore, jo\u0161 se trzam kad zazvoni telefon – ka\u017ee za Kurir Ana Lazi\u0107 te podsje\u0107a da je njen suprug imao svega dva mjeseca do penzije, ali da je, mimo svih boljki, odlu\u010dio da u\u0111e u crvenu zonu u kojoj je izgubio najva\u017eniju bitku – za \u017eivot.<\/p>

Doktor Laza je sinonim svih onih \u010dasnih zdravstvenih radnika koje nikada ne smijemo zaboraviti, koji su svoje \u017eivote dali da bi spasavali druge, mnoge od nas. Nisu bje\u017eali, nisu se krili iza la\u017enih bolovanja i kojekakvih izmi\u0161ljotina. Na spisku Sindikata ljekara i farmaceuta Srbije 146 njih je koji su preminuli od kovida. Istini za volju, tu je i onih koji su bili u penziji, nisu radili. Ali gro ih je dalo \u017eivot za nas. Na prvoj liniji fronta za nas. Na kojoj je oduvijek bi dr Laza. I da na \u010detvrtu godi\u0161njicu od kada je registrovan prvi slu\u010daj kovida u Srbiji, kroz pri\u010du sa udovicom doktora Laze, anesteti\u010darkom, odamo po\u010dast svima koji vi\u0161e nisu s nama.<\/p>

Dobrovoljno je te ’91. oti\u0161ao u Krajinu da spasava ranjene. Djeca sitna ostala. Probijao je \u010duveni koridor ’92, pa se obreo na Palama, odakle silazi pravo u deveti krug pakla – Ilid\u017eu. Penziju je \u010dekao kao direktora Urgentnog centra Klini\u010dkog centra Ni\u0161. Radovao joj se jer \u0107e sa voljenom Sarajkom, tamo gdje mu je srce ostalo – na Ilid\u017eu.<\/p>

Prolazimo pored Klini\u010dkog centra. Po\u0161to pola Ni\u0161a obi\u0111osmo s lo\u0161om navigacijom da na\u0111emo Gabrovo. Pred ogromnom kapijom Ana. Sama u ogromnoj ku\u0107i. Ispred gipsane figurice pasa i ma\u010daka.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t

\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

– Laza je obo\u017eavao \u017eivotinje – ka\u017ee ona.<\/p>

Harmonika vrata od podruma napola otvorena. Tek kad pri\u0111e\u0161, s desne strane, na uglancanom staklu vrata vidi se uramljena umrlica. Plava. Tu je od 14. aprila 2020. godine.<\/p>

Ulazimo na sprat. Istr\u010dava pudlica.<\/p>

– Sve je govorio da \u0107emo da kupimo belu pudlu kad ode u penziju. Dosta smo imali velike pse, sad \u0107emo malu pudlu, pa da mo\u017eemo svugde s njom. Planirao je da se preselimo na Ilid\u017eu, koju neizmerno voli – pri\u010da nam Ana, a Laki joj ska\u010de u ruke:<\/p>

– Kupila mi je \u0107erka jo\u0161 dok sam le\u017eala u bolnici u Beogradu zbog kovida, \u010dim je Laza umro. Da mu bar mrtvom ispunimo \u017eelju. I po njemu sam je i nazvala Laki. Ne razdvajamo se.<\/p>

Sa ulaza pogled ide pravo na veliku sliku, u dnu.<\/p>

– To nam je Darija, moja \u0107erka, poklonila za 20. godi\u0161njicu braka. Ta nam je slika i na nadgrobnom spomeniku.<\/p>

Desno dvosed na kom je uvek le\u017eao. Pred ogromnim televizorom. Slika na sve strane, ven\u010danje, slavlja, ikone, na fri\u017eideru magnet „najbolji deda“.<\/p>

– Mogao je da ne radi u koroni jer je 31. maja trebalo da napuni 65 i ide u penziju. Nije hteo. Bio je u tom nekom kriznom \u0161tabu. Sedeli smo ovde, ru\u010dali, bio je 30. ili 31. mart, nisam sigurna, kad sam mu rekla: „Molim te, nemoj da ide\u0161 na posao. Zna\u0161 i sam \u0161ta \u0107e biti.“ „Jo\u0161 samo ovo de\u017eurstvo i ne\u0107u vi\u0161e.“ U \u010detiri ujutru silazim odozgo, nalazim ga ovde, u dnevnoj sobi. Nije mogao ni to de\u017eurstvo da zavr\u0161i, temperatura ga oborila – pri\u010da nam Ana, te veli da su joj bila uko\u010dena le\u0111a, te nije radila, a ina\u010de radili su zajedno u Urgentnom.<\/p>

Na tom de\u017eurstvu pi\u0161e i \u010duvenu opro\u0161tajnu poruku: „Oti\u0161ao sam \u010dasno i po\u0161teno. Svi su mi govorili da se sklonim, ali ja to sebi nikad ne bih oprostio…“, svjestan, o\u010digledno, da \u0161anse s koronom nema. Ona to tada ne zna. Sazna\u0107e tek nakon smrti.<\/p>

Imao je, na\u017ealost, podlogu na kojoj se korona lako „sna\u0161la“. Ne tako male godine i jo\u0161 na to…<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t

\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

– U ratu je dobio bronhitis, razvio hroni\u010dnu opstruktivnu bolest plu\u0107a. Ali ni\u0161ta alarmantno. Koristio je pumpicu s vremena na vreme. Dve godine pre korone primetio je da mu \u0161e\u0107er malo raste, ali odr\u017eavao ga je dijetom. Me\u0111utim, godinu dana pre korone te\u0161ko je pre\u017eiveo upalu plu\u0107a, bio je i u bolnici – prise\u0107a se Ana.<\/p>

Pozitivan je, temperatura raste, odbija u bolnicu. Ana, po savjetu \u0107erke iz Beograda, koja je zavr\u0161ila medicinu, uzima lijekove, antibiotike, po protokolu lije\u010denja kovida. D\u017eaba.<\/p>

– Nakon dva dana uspevam da ga ubedim, ali kre\u0107em i ja s njim u bolnicu. Obe\u0107ano nam je da \u0107e nas smestiti zajedno. Stara zgrada interne klinike, \u010detiri kreveta i dva mu\u0161karca pred umorom. Prljavo, toalet svetla nema, hladno… Nervni slom je do\u017eiveo tu no\u0107, ujutru ka\u017ee: „Pakuj se, idemo ku\u0107i. Ako treba da umrem, ho\u0107u da umrem u svom krevetu, ne u ovoj prljav\u0161tini.“ Sve je redom u Klini\u010dkom napsovao. De\u017eurni lekar nam radi sve analize, a sanitetom se vra\u0107a ku\u0107i. Dok zaklju\u010davam kapiju, on je naslonjen na harmonika vrata, kre\u0107e da pada, jedva ga hvatam, umivam da do\u0111e sebi – pri\u010da.<\/p>

U me\u0111uvremenu, veli, i nju lomi temperatura, ali to mu ne govori:<\/p>

– Patolo\u0161ki smo bili vezani. Uvek je imao strah da se ne razbolim, da mi se ne\u0161to ne desi.<\/p>

Poslije tri dana saturacija pada, pristaje da ide na Infektivnu ako ona ostane ku\u0107i, da se malo odmori.<\/p>

– Ispratila sam ga u 10 uve\u010de, a on iz Infektivne stalno zove da vidi kako sam. „Dobro, dobro.“ Me\u0111utim, sve lo\u0161ije sam i ja, zavr\u0161avam na Infektivnoj, pa me kao lak\u0161eg pacijenta \u0161alju na \u010cair. Stalno smo se \u010duli. Dogovara se da pre\u0111e na intenzivnu negu, u njegovu zgradu, gde smo radili tolike godine. \u010cujem se s kolegama, bude malo dobar, pa se pogor\u0161a, pa ukrug – govori dok u telefonu lista brojne slike, pa i one monitora na koje je bio povezan, jer sve je morao da joj \u0161alje, da bude sigurna da je OK.<\/p>

– A 10. aprila mi ka\u017ee: „Mnogo mi je lo\u0161e, ne mogu bez kiseonika. \u010cim sklonim masku, saturacija pada. Tra\u017ei\u0107u da me stave na respirator.“ U ratu je postao klaustrofobi\u010dan, nije smeo da nosi masku. Tad mi je jasno koliko je sati. Po podne smo se opet \u010duli, pa sam oko pola 10 uve\u010de, samo mi je rekao: „\u010cuvaj se, \u010duvaj se i \u010duvaj se!“ To je poslednji put da sam ga \u010dula. Vi\u0161e mi se nije javio. Nikada.<\/p>

Zvala je potom sve redom, niko se ne javlja.<\/p>

– Oko pet ujutru javi se sestra Mirela, ka\u017ee mi da je preminuo. I tu je prekid filma. Ni\u010dega se ne se\u0107am do dolaska u Beograd, gde su me na insistiranje \u0107erke prebacili. Nisam ni na sahrani bila.<\/p>

Odmah se penzionisala. U Urgentni je morala da ide samo kad su spomen-plo\u010du postavljali. Jedva je pre\u017eivjela. Nema ga. Vi\u0161e kro\u010diti ne\u0107e.<\/p>

– Svake subote, kad nisam kod jedne od \u0107erki da \u010duvam decu, idem na groblje. I svaki put Laza dobije 10 crvenih ru\u017ea. Kad je Senka, njegova majka, izuzetna \u017eena, umrla, krenemo na groblje, ka\u017ee da \u0107e uzeti ru\u017eu, a ja njemu da uzme 10. I voleo je da ka\u017ee: „O\u0107e\u0161 li mi donositi 10 ru\u017ea?“ A ja rekoh: „\u0160to si lud, o \u010demu razmi\u0161lja\u0161…“ Donosim mu 10 ru\u017ea. I sedim po dva-tri sata. Ponesem kafu, cigaru i pri\u010damo, pri\u010damo…<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t

\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

O svemu, pa i ratnim godinama. Jer, iako je to bila, kako ka\u017ee, patolo\u0161ka vezanost, nije bila ljubav na prvi pogled. Ni izbliza. Kad su se septembra ’92. upoznali u tek stvorenoj bolnici „\u017dice“ u Balu\u017eju, na Ilid\u017ei.<\/p>

– Nismo se slagali prvih dvadesetak dana. Mislio je da sam previ\u0161e ozbiljna, umi\u0161ljena, dok je on meni bio arogantan. Svi su se pla\u0161ili da rade s njim po\u0161to je perfekcionista. I ako ne\u0161to ne ide kako treba, odmah vi\u010de, baca. Ali kad pro\u0111e operacija, super je. Me\u0111utim, jedino ja se nisam stresirala. Svakog \u010dasa mogu da poginem, granate na sve strane, sad da se nerviram zbog nekog hirurga – veli, pa nastavlja:<\/p>

– I zabole me le\u0111a, naslonim se da ih ispravim, kad on sede iza mene da me malo pritisne. Pitam ga: „\u0160ta radi\u0161 ti tu?!“ Tad smo po\u010deli normalno da razgovaramo. I nikad se vi\u0161e nismo razdvojili. Nijednog dana. To je stvarno bila patolo\u0161ka ljubav. Kada de\u017eura ili ode u grad, uzmem telefon da ga pozovem, a istovremeno mi telefon zvoni – on. Telepatija. „TV slagalicu“ smo gledali i dole, u ratu, kad smo imali priliku, ako nema posla. I to nam je ostalo u krvi. Kad smo do\u0161li u Ni\u0161, nijednu nismo propustili. Ako de\u017eura, zove me i preko telefona zajedno re\u0161avamo.<\/p>

I \u017eivot mu je, sticajem okolnosti, spasla.<\/p>

– Bila je to ’94. kad su nas bombardovali Englezi i Francuzi. Ciljano su ga\u0111ali bolnicu, ni\u0161ta nije bilo pored nje, samo crkve. Imali smo naviku da ako nema posla i mirno je, svi u 12 sati pijemo kafu u sobi u kojoj je obitavao. Tog dana oko pola 12 ho\u0107e u kantinu pored bolnice, tu su se borci sastajali. Ka\u017eem mu: „I\u0107i \u0107e\u0161 kad popijemo kafu.“ Rekoh, bolje odmah da je popijemo da ne bude posle posla. Na hodniku smo, velim: „Idi ti stavi vodu, a ja idem da zovem koleginice.“ I samo \u0161to smo okrenuli le\u0111a, bombe po\u010dinju da padaju. Haos. U kantini su poginuli mu\u0161karci, \u017eene, deca… Staklo na sve strane, ranjeni, mrtvi. Kad se sve zavr\u0161i, ka\u017ee: „Spasla si mi \u017eivot. Da me nisi zaustavila, poginuo bih u kantini.“<\/p>

Nemaju nijednu zajedni\u010dku sliku iz rata. Do toga im nije bilo. Ali imaju iz ’96, kad su do\u0161li u Ni\u0161. I ’97, kad su se vjen\u010dali. Uramljenu. Drugi brak oboma. Po dvoje djece oboje.<\/p>

– Punih 29 godina bili smo zajedno. Sad od uspomena \u017eivim. Ali opet ka\u017eem: „Sre\u0107na sam \u0161to sam mogla da provedem \u017eivot s njim…“<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t

\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Opro\u0161tajno pismo<\/strong>
Na posljednjem de\u017eurstvu, svjestan da je zara\u017een i da se mo\u017eda ne\u0107e izboriti s kovidom, pi\u0161e i opro\u0161tajnu poruku koju ostavlja koleginici, a ona objavljuje nakon njegove smrti. Prenosimo je u cjelosti:<\/p>

– Oti\u0161ao sam \u010dasno i po\u0161teno. Kao direktor UC dva meseca pred penziju, stajao sam ispred svojih ljudi, dragih doktora i sestara. Stajao sam na prvoj liniji, nisam se krio, naprotiv, bio sam ispred svih znaju\u0107i da sa svim svojim bolestima i godinama imam veliki rizik, ali \u010dast i ponos mi nisu dozvoljavali da se sklonim. Takav sam bio na kraji\u0161kom rati\u0161tu godinu dana, na sarajevskom rati\u0161tu \u010detiri godine, za vreme NATO bombardovanja. Ne\u0107u da odem tiho, ho\u0107u da odem onako kakav sam bio \u010ditav \u017eivot, a to znaju moji prijatelji, kolege, porodica. Svi su mi govorili da se sklonim, ali ja to sebi nikad ne bih oprostio. Moji voljeni Kraji\u0161nici, prijatelji iz Republike Srpske, za koje sam \u017eiva legenda, zauvek \u0107e iskreno plakati svi jer su uvek verovali da sam neuni\u0161tiv. Koliko sam ovih dana dobio poruka podr\u0161ke. Volim vas zauvek. Moji unuci i unuka Mila ostaju bez dede, \u0107erke i sin da ne tuguju, nego samo napred. Budite ponosni na mene. Drage moje kolege Marija, Boki, Brale, Kando, Sun\u010dica i Macan, drage moje sestre, koje ste mi uvek verovale, zbogom. Voljenoj Ani, ratnom drugu i \u017eeni, poruka: Budi hrabra i \u010dvrsta zbog dece i unuka, a gore, na onoj strani, jednoga dana bi\u0107emo ponovo zajedno.<\/p>

U Ni\u0161u mojim prijateljima poseban pozdrav.<\/p>

Poslednja mi je \u017eelja da me ispratite s pesmom „Mar\u0161 na Drinu“.<\/p>

Doktor Laza, hirurg napa\u0107enog srpskog naroda<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t

\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Kara\u0111or\u0111eva zvezda, spomenik…<\/strong>
Dobio je posthumno doktor Laza Kara\u0111or\u0111evu zvezdu od predsjednika Srbije, i jo\u0161 odlikovanja. A njegova Ilid\u017ea mu se i za \u017eivota odu\u017eila – najljep\u0161i kej nosi njegovo ime. A i poslije smrti – minulog 9. januara, na Dan Republike Srpske otkriven je velelijepni spomenik.<\/p>

– Dve-tri godine pre korone bili smo u tom delu Ilid\u017ee, na \u0161etali\u0161tu koje je nazvano po njemu, ba\u0161 mu se svidelo. I kad sam sad oti\u0161la, to kad su podigli taj spomenik, kad sam videla na kom je mestu, nije mi bilo dobro od sre\u0107e. U srcu je svojih boraca. Na samom trgu, a okolo nove zgrade, u njima borci, a on izme\u0111u njih. Ka\u017eem: „Evo, sad mu se ispunila \u017eelja, sad je tu, me\u0111u njima, s prozora ga gledaju, a on ih \u010duva.“ Neverovatno.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t

\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Upalja\u010d poginulog dje\u010daka, ikona Svetog Vasilija Ostro\u0161kog<\/strong>
Ana je \u017eivjela u sarajevskom naselju Hrasnici, a radila kao medicinska sestra u pneumofiziolo\u0161koj bolnici „Kasindo“.<\/p>

– Bio je 1. maj 1992, kad su me prijatelji pozvali: „Iza\u0111i istog momenta iz stana, pre\u010de\u0161ljali su sve zgrade, sve su Srbe pokupili, sad prelaze na tvoju zgradu, ko zna \u0161ta \u0107e biti s tobom.“ \u0106erke sam ve\u0107 bila poslala sa biv\u0161im svekrvom i svekrvom u Hercegovinu. Mu\u017e, s kojim sam se rastala, ali nisam stigla da se razvedem pre po\u010detka rata, bio je u vojsci. Samo sam uzela ranac i iza\u0161la iz stana. Po podne se ve\u0107 uselila muslimanska porodica. Nikad se nisam vratila – kazuje i navodi da je na Ilid\u017ei dobila natrag stan.<\/p>

Vadi iz fioke upalja\u010d. \u010cuva ga vi\u0161e od tri decenije.<\/p>

– De\u010dak, 16 godina, stalno je dolazio, donese nam cigare, voleo je da \u010davrljamo. I onda su nam ga jednog dana mrtvog doneli. Stra\u0161no. \u010cuvam ovaj upalja\u010d. A \u010duvam i ikonu s kojom se starija \u0107erka molila dok se sve ru\u0161ilo po Sarajevu. Starija 10, mla\u0111a \u0161est, plakale su da se vrate iz Hercegovine. Same u stanu. Bombarduju, tr\u010dimo da vidim gde su mi deca, da li su \u017eiva. Dnevna soba – prazna, trpezarija – prazna. Nema dece! Nalazim ih u malom hodniku, jedna u jednom, druga u drugom \u0107o\u0161ku. \u0160\u0107u\u0107urene. Starija se moli Bogu, dr\u017ei ikonicu Vasilija Ostro\u0161kog, ljulja se i \u0161apu\u0107e, a manja psuje i rat, i zemlju, i \u0161to je do\u0161la – pri\u010da Ana, pa veli i kako su muslimanski snajperisti birali koje \u0107e dete da ubiju:<\/p>

– Sedela je starija ispred \u0161kole sa drugom, na odmoru. I on je samo pao, snajper ga pogodio. Zna\u010di taj je birao da li \u0107e \u017eensko ili mu\u0161ko dete da ubije.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t

\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Operisao sa slomljenom nogom<\/strong>
Oti\u0161ao je za Ni\u0161, a pre nego \u0161to je po\u0161ao, rekao mi je: „Nemoj slu\u010dajno da si se pomerila negde iz bolnice.“ Me\u0111utim, na 10 dana smo se smenjivali na Ni\u0161i\u0107koj visoravni, kao na podstanici. Nas dve sestre, anesteziolog, urolog i \u0161ofer. Usred \u0161ume. Na prvoj liniji fronta, pri\u010da Ana.<\/p>

– Ali, koleginica koja je trebalo da ide nije bila dobro, niko ne\u0107e, i odem ja. \u017divela sam u Sarajevu, a za tu Ni\u0161i\u0107ku visoravan nisam ni znala. I „stodesetkom“, vojnim kamionom, izbegava\u0161 putanju paljbe i sti\u017eemo u neku ku\u0107icu, \u0161uma okolo, \u010duje\u0161 pucnjavu. Jedan borac mi je dao nekakav mali pi\u0161tolj, u \u017eivotu oru\u017eje nisam dr\u017eala u ruci i ve\u017ebam, u kantu pucam. Ako nas napadnu, da imam \u010dime da se branim, jer samo \u0161ofer pu\u0161ku ima i bombe, niko drugi ni\u0161ta.<\/p>

Sre\u0107om, ka\u017ee, nisu dolazili ranjenici.<\/p>

– Na\u0161i su dr\u017eali tu liniju. I peti-\u0161esti dan sun\u010dano, pijemo kafu i \u010dujemo kola. Rekoh: „Ovo je Laza.“ „Ma gde Laza mo\u017ee da nade Ni\u0161i\u0107ku visoravan“, vele mi. I Laza! Doneo nam hleba i salame. Razonodimo se malo, igramo ko\u0161arku i na stubu mu se izvrne noga, polomi je.<\/p>

– Dobro da nije ruka, sa slomljenom nogom mo\u017ee\u0161 i da sedi\u0161 i operi\u0161e\u0161.<\/p>

Po\u0161to je klaustrofobi\u010dan, ne trpi gips, odlu\u010dili smo se za longetu. Po\u010dne da se gu\u0161i, skidaj, smiri se, pa opet. Stra\u0161ne je bolove imao i pod njima operisao. Stavi stolicu, savije nogu i operi\u0161e – prisje\u0107a se Ana Lazi\u0107.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t

\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Izvor i foto: GLAS SRPSKE<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Molim te, nemoj da ide\u0161 da radi\u0161. Ako ode\u0161, gotovo je. Zna\u0161 kako si pro\u0161ao sa onom upalom plu\u0107a, zna\u0161 \u0161ta \u0107e tek biti s koronom? Ovako je govorila Ana Lazi\u0107 svom pokojnom suprugu, \u010duvenom ratnom hirurgu i dobrovoljcu, dr Miodragu Lazi\u0107u, doktoru Lazi, ali, kako ka\u017ee, „niko \u017eivi nije mogao da ga zaustavi“. – […]<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":3997,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[120],"tags":[],"class_list":["post-3996","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-kultura-sjecanja"],"aioseo_notices":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/javnost.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/3996","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/javnost.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/javnost.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/javnost.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/javnost.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcomments&post=3996"}],"version-history":[{"count":4,"href":"https:\/\/javnost.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/3996\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":4018,"href":"https:\/\/javnost.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/posts\/3996\/revisions\/4018"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/javnost.rs\/index.php?rest_route=\/wp\/v2\/media\/3997"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/javnost.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fmedia&parent=3996"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/javnost.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Fcategories&post=3996"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/javnost.rs\/index.php?rest_route=%2Fwp%2Fv2%2Ftags&post=3996"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}